Kad me pukne inspiracija jednostavno se pretoči iz mene i nemam granice. Pisanje mi je kao disanje, jednostavno nešto neophodno. Ne mogu to čak ni opisati potpuno, to jednostavno tako je, nema veze gdje ni kad - bitno je da pišem. Čini me sretnom, a kada pisanjem učinim nekoga drugog sretnim moja sreća je veća. Imam ljude koje to moje pisanje veseli i dobiju dnevnu dozu mene - i to veliku dozu.
Zatvorim se tako s knjigama, praznim "listom papira" na ekranu, šalicom čaja od đumbira i sretna sam. Premda ne naiđem na razumijevanje za pisanje od strane poznanika, prijatelja i obitelji pa čak i ljubavi, ja sam sretni čudak koji piše blog i gdje god stigne. Napisati neki post na blogu Daisy Pozitivka zahtijeva vrijeme, prostor a za inspiraciju mi je najlakše. Uvijek se nađu ljudi koji ne shvaćaju ali jesu li oni bitni?
Je li uopće bitno da ljudi shvate vaše pisanje? Je li bitno da nama bitno bude i drugima bitno ili barem da bude shvaćeno, prihvaćeno? Provesti jedno popodne u pisanju ili cijeli vikend družeći se s ekranom i ne vodeći računa o satu i o drugima, fokusirajući se na pisanje, neki ne razumiju ali oni koji su vam bitni znaju. Uostalom, većina pisaca je bila neshvaćena, to dođe valjda prirodno.
Meni je pisanje kao disanje. Ispušni ventil. Gorivo. Besplatno hrani moj um. Da imam puno para, pisala bih po cijele dane i ne bih brinula za egzistenciju koja bi bila osigurana. Bila bih možda pravi pisac, pjesnikinja, koja bi dane provodila u lijepim, dugim svilenim spavaćicama, sretna i raščupana za svojim laptopom i šalicom vruće kave kujući vruće priče... Ovako obzirom da nisam te sreće da sam bubreg u loju, više sam loj i bubreg ali odvojeno, veselim se vremenu koje ulovim pa pišem gdje stignem, pišem tekstove za blogove, pišem priče za svoj gušt i ne objavljujem ih još, pišem po fejsbuku, maštam o pisanju romana, zbirke priča. Inspirira me. Motivira. Diže. Veseli. I to je ono bitno a ne da netko shvati zašto pišem. Pišem jer sam to ja.
Je li uopće bitno da ljudi shvate vaše pisanje? Je li bitno da nama bitno bude i drugima bitno ili barem da bude shvaćeno, prihvaćeno? Provesti jedno popodne u pisanju ili cijeli vikend družeći se s ekranom i ne vodeći računa o satu i o drugima, fokusirajući se na pisanje, neki ne razumiju ali oni koji su vam bitni znaju. Uostalom, većina pisaca je bila neshvaćena, to dođe valjda prirodno.Meni je pisanje kao disanje. Ispušni ventil. Gorivo. Besplatno hrani moj um. Da imam puno para, pisala bih po cijele dane i ne bih brinula za egzistenciju koja bi bila osigurana. Bila bih možda pravi pisac, pjesnikinja, koja bi dane provodila u lijepim, dugim svilenim spavaćicama, sretna i raščupana za svojim laptopom i šalicom vruće kave kujući vruće priče... Ovako obzirom da nisam te sreće da sam bubreg u loju, više sam loj i bubreg ali odvojeno, veselim se vremenu koje ulovim pa pišem gdje stignem, pišem tekstove za blogove, pišem priče za svoj gušt i ne objavljujem ih još, pišem po fejsbuku, maštam o pisanju romana, zbirke priča. Inspirira me. Motivira. Diže. Veseli. I to je ono bitno a ne da netko shvati zašto pišem. Pišem jer sam to ja.
Vrijeme za pisanje je vrijeme za vas. Pisanje je druženje sa samim sobom, poniranje u sebe, upoznavanje sebe. Relaksacija tijekom procesa pisanja znači puno. I nije bitno da ljudi shvate što je pisac/pjesnik htio reći - bitno je da pjesnik živi, pjesnik piše, dakle postoji.
Nema komentara:
Objavi komentar